Милутин Бојић - Плава гробница

' 'Али ово гробље, где је погребна опрема тајна епопеје, колевка ће бити бајке за времена где ће дух да тражи своје корифеје.'' - метафора - Страдање народа је страшна тајна епопеје, то је храбар подвиг достојан правог јунака. Оно је невероватно и нестварно, као бајка у којој ће будуће генерације тражити свог идола (корифеју). ''Гордо'' - епитет - овај епитет се користи да покаже понос српског наорда. ''Зрак месеца шета'' - персонификација - месечева светлост види шта се дешава. ''Ту, где се вали љубе!'' - персонификација - таласи се сударају на пучини, тамо где почивају посмртни остаци храбрих војника. ''Ко наш ум бескрајна''  - метафора - бескрајно плаво море пореди се са величином људског ума. ''Како не виде небо јоште''  - поређење - ова стилска фигура користи се да упореди значај опела погинулим јунацима са јачином мање битних догађаја. ''Стојте, галије царск...

''Опело гордо држим у доба језе ноћне  Над овом светом водом.'' - светилиште - страшно место страдања јунака, једноставно у историји неког народа. ''Прометеји наде, апостоли јада'' - пали војници, жртве рата са надом у боље сутра и бољи живот своје деце. ''И доћи ће нова и велика смена,  да дом сјаја ствара на гомили рака'' - будућа генерација, која живи слободно. ''Како врућим кључем крв пенуша њина  У деци што клкћу под окриљем славе. '' - народ чији су преци овакви хероји су неуништиви, патриоте и позвани на одговорност да заштите своју земљу, слободу и потомство. ''Тиха као поноћ врх острвља јужна,  Мрачна као савест, хладна и очајна.'' - поређење - тихо, мрачно и тужно гробље Прометеји - титани, дивови који су водили борбе против силе и неправде. Апостолијада - мученици. Чилити - нестајати. Јаз - рупа без дна, провалија. Мрц - мртвац. Рака - гро...

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна. Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест, хладна и очајна. Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомима? То велика душа покојника лута Стојте, галије царске! На гробу браће моје Завите црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, к'о пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара...

Поента песме ''Плава гробница'' је песничко опело српским ратницима над светом водом. Песник страдале војнике назива ''прометејима наде'' и ''апостолима јада'', јер нису сахрањени у земљу уз опело и испраћај породице, већ су бачени у морске дубине, вез молитви и суза најмилих, па с тога њихове неуспокојене душе около лутају тражећи пут у царство небеско. Он жели да изврши војнички чин опела по коме је све подређено тишини, везвучју да се не би нарушио вечни покој палих чета, браће која леже један до другога у гробљу међу алгама и уснулим шкољкама. Тиме песник изражава своје дубоко поштовање, патриотуску и личну љубав и тугу за измученим умрлим ратницима далеко од домовине за коју су се борили. У исказивању бола, туге и потресености учествује и природа: Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета.

Трећа поетска целина:  Ова целина је опет окренута прошлости и у њој пресник разговара са царским галијама, које ће се можда појавати на видику. Док је у првој строфи тежиште у позиву на мир и тишину, којима ће се изразити поштовање према настрадалима, у шестој строфи, песник упућује позив галијама царским: Стојте, галије сарске! На гробу браће моје Завите црним трубе. У том позиву је жеља да се црнином изрази поштовање према онима који су ту сахрањени, али и жеља да трубе занеме и не наруше тишину плаве гробнице. Од галија он захтева да једноставно нестану, како би преминули српски ратници могли да чују борбени поклич који се поново јавља у њиховој отадџбини. Управо због тог сазнања, мења се песников емотивни тон.

Друга поетска целина: Ова целина окренута је будућности у којој ће страдање ''браће моје'' и ''ово гробље'' бити светла прошлост, понос, вечни бол али и подстицај. Жртва оних који су сахрањени у мору зрачиће кроз ''много векова'' и будућим генерацијама служити као наук и узор. Значење плаве гробнице за будућност целог српског рода садржано је у стиховима: Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Страдање народа је ''страшна тајна епопеје'', то је несхватљих подвиг достојан великих херојских епопеја; оно је невероватно и нестварно као бајка, али ће вечито трајати као бајка која иде с колена на колено. У тој бајци ће будућа покољења тражити и налазити своје корифеје (узоре, идеале и идоле) који ће их напајати снагом, заносом и самопоуздањем.