Поента песме ''Плава гробница'' је песничко опело српским ратницима над светом водом. Песник страдале војнике назива ''прометејима наде'' и ''апостолима јада'', јер нису сахрањени у земљу уз опело и испраћај породице, већ су бачени у морске дубине, вез молитви и суза најмилих, па с тога њихове неуспокојене душе около лутају тражећи пут у царство небеско. Он жели да изврши војнички чин опела по коме је све подређено тишини, везвучју да се не би нарушио вечни покој палих чета, браће која леже један до другога у гробљу међу алгама и уснулим шкољкама. Тиме песник изражава своје дубоко поштовање, патриотуску и личну љубав и тугу за измученим умрлим ратницима далеко од домовине за коју су се борили. У исказивању бола, туге и потресености учествује и природа:
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
Коментари
Постави коментар